Home News Shopping FAQ Library Download Help Support
Contents : Articles
Zaboravite na zaboravljanje                   J.Kowalski, Novembar 1994, Enter, Poland
Prevedeno i dopunjeno: Septembar 1996
Ovo je prevod popularno naučnog članka o pamćenju i učenju koji je napisao J.Kowalski, Poljska, za Enter u Novembru 1994. Komentari prevodioca na engleski su zapisani u uglastim zagradama

Sadržaj:

Pogledajte: 


Uvećajte brzinu učenja 50 puta! Na ovaj način SuperMemo World reklamira svoj proizvod: SuperMemo. Da li je to još jedna šarena laža ili je SuperMemo zaista vredan ozbiljnog razmatranja?

Autor SuperMema, dr Piotr Wozniak, diplomirao na Univerzitetu Adam Mickiewicz (molekularnu biologiju) i Univerzotet Technologije u Poznanju (računarstvo), tvrdi da postoji vrlo malo tajni zašto je SuperMemo toliko efikasan. Kada smo se sreli novembra 1993, Wozniak je pokušao da rasprši sve moje sumnje o SuperMemu. On zaista radi, to je činjenica, i niko ne mora da me ubeđuje u to. Ipak, da li je zaista najbolje rešenje? Da li je zaista nauka, ili je to samo proizvod promotivnog napora marketinškog tima SuperMemo World-a.

Evolucija i pamćenje

Najinteresantniji i očigledan dokaz koji govori u korist SuperMema je evolucija. Wozniakov pristup SuperMemu je duboko evolucionaran: Dovoljno je da imate neko osnovno razumevanje mehanizama evolucije da razumete zašto pamćenje radi kako radi, i zašto je SuperMemo konačno rešenje problema zaboravljanja.

Nervni sistem je bio evoluciono otkriće koje je uvelo centralnu kontrolu u homeostatski kontrolisane organizme. To je bilo nalik uvođenju globalnog komunističkog upravljanja u skup zemalja i federacija, tj. ćelije i organe, upravljanih u potpunosti slobodnim tržištem enzima, slobodnih metabolita i hormona. U svom uvođenju komunizma, evolucija je bila pametnija od ljudi u smislu da komunistička praksa nije uvedena jednom zauvek nego u odnosu prema raspoloživim sredstvima. Razvoj nervnog sistema, u narednim fazama evolucije zauzima sve veću i veću kontrolu nad organizmom uporedo sa razvojem složenosti svoje nervne strukture. Kulminacija ovog procesa je ljudski mozak, krajnji kreator naše civilizacije. Ne samo zbog uspešnog uvođenja neuronskog komunizma, evolucija može biti posmatrana kao neverovatno pametan dizajner kjoi ne propušta priliku za napredak. Iako su njeni mehanizmi jako spori i potpuno slučajni, ono što nije moglo biti postignuto rukovođenim progresom, postignuto je snagom 4 milijarde godina koje su prošle od pojavljivanja prvih živih ćelija. Nepogrešivost evolucije u pogledu onoga što se može postići od žive materije zasnovanoj na DNA i proteinima može biti veoma uspešan putokaz za razumevanje neurofiziologije i ljudske psihologije; uključujući mehanizme pamćenja. Optimizatacija mehanizama umešanih u pamćenje je zasnovano na finom podešavanju regulatornih osobina metaboličkih, i u nekoj meri elektrohemijskih procesa koji se dešavaju u sinapsi. Nije potrebno uvođenje novih organa, niti ćelija. Zato, za razliku od pronalaska leta, koji je proizveden od strane evolucije više nego jednom, optimizacija pamćenja se može uporediti sa podešavanjem radio prijemnika nasuprot njegovoj konstrukciji od nule (poput razvoja krila zbog mogućnosti leta). Nije teško primetiti da su mehanizmi pamćenja dosta dobro očuvani tokom procesa filogeneze. Na kraju krajeva, čuveni američki neuronaučnik Dr Erik Kandel je proveo nekoliko decenija proučavajući primitivne nervne sisteme mekušaca Aplysia caliphornica (samo nekoliko nervnih ćelija čine ceo nervni sistem). Kandelovo bavljenje Aplysia-om ga nije sprečilo da dođe do dalekosežnih zaključaka u vezi mehanizama pamćenja kod ljudi. Slično tome, jedno od najvažnijih  otkrića molekularnih istraživača pamćenja u prošloj deceniji, uloga membranskog proteina kinase C u uslovljavanju, je prvo bio primećen kod morskih puževa  Hermissenda. Drugim rečima, evoluciji nije trebalo dugo da odredi optimalne osobine pamćenja, koji su, prema Wozniaku, široko rasprostranjeni  u nervnom sistemu kao ciklus limunske kiseline u organizmima. U sledećem delu, pogledaćemo optimalne osobine pamćenja i njene veze sa SuperMemom. Ako je zaista evolucija nepogrešiva, SuperMemo iskorištava osobine pamćenja na najbolji način.

Evoluciona optimizacija zaboravljanja

Pogledajmo detaljnije zašto, po Wozniaku, pamćenje i zaboravljanje radi na način koji čini SuperMemo mogućim. Misliti o mozgu kao o računaru je veoma korisno poređenje. Svako ko ima neko osnovno razumevanje računarstva će znati da nijedan računar ne može da rešava probleme bez memorije. Memorija je potrebna da se beleži dokle se stiglo sa izračunavanjem; ona se može koristiti za držanje promenjivog programa. Na kraju krajeva, snaga računara se nalazi u njihovoj programibilnosti. Ljudska bića, više ili manje svesna, programiraju svoj mozak korišćenjem takozvanog dugotrajnog pamćenja, tj. pamćenja koje traje mesecima i godinama. Ipak, oni mogu da koriste i kratkotrajno pamćenje, koje je različito po svojoj fiziološkoj prirodi, da beleži dokle se stiglo sa izračunavanjem, ili mišljenjem, što vodi do rešenja, odgovora, refleksa, itd. Kratkotrajna memorija, pored svog kratkotrajnog funkcionisanja, takođe služi kao okvir za beleženje dugtrajnog pamćenja.

Jedno od prvih pitanja koje postavlja korisnik PC je koliko memorije ima računar? Isto pitanje je postavljala evolucija u vezi ljudskog mozga. Ljudski RAM ima ogroman kapacitet. Neki istraživači procenjuju da je njegova veličina nekoliko gigabita (Wozniak, koristeći jednostavne matematičke modele učenja, je takođe stigao do hipotetičke granice kapaciteta učenja ljudskog mozga o čemu će biti reči kasnije). Ipak, memorija nije neograničena, i živi organizmi ne mogu da pokušaju da uskladište sve informacije. Veoma značajna selekcija mora biti napravljena da se ne bi kapacitet prepunio tokom života. Izgleda da je rešenje zaboravljanje. Neka mozak filteriše dolazeće poruke i smešta koliko je moguće u dugotrajno pamćenje. Tada, neka zaboravljanje uradi ostatak posla otklanjajuću delove informacija od najmanje bitnih ka bitnijim. Važno pitanje, na koje je trebalo da odgovori evolucija, je po kom redosledu treba određene delove informacija zaboraviti da bi se maksimizovao stepen opstanka. Očigledno je, bar za one koji razumeju osnove verovatnoće u nekompletno definisanom prostoru događaja, da susretanje sa prosečnim događajem uvećava verovatnoću da će se isti događaj sresti još jednom. Na primer, ako ne znate g. X i sretnete ga na ulici danas, verovatnoća da ćete ga sresti sutra će biti veća od verovatnoće prvog susreta. Prirodno, ako ga sretnete ponovo, imate razloga da verujete da ćete ga još sretati u budućnosti. Drugim rečima, učestala ponavljanja treba da imaju uvećan stimulatorni efekt na pamćenje. Na nesreću, evolucija se nastavila ne obazirući na postojanje voljnog momenta kod ljudskog mozga; odatle mi nemamo sposobnosta da zaboravljamo po volji. Mi ne možemo odlučiti da oslobodimo pamćenje zaboravljajući na Mr X posle saznanja da je on umro ili se preselio na suprotnu stranu zemljine kugle.

Efekat razdvajanja

Ostaje mali problem, kako mozak može da spreči događaje koji se verovatno neće pojaviti u budućnosti od trajnog beleženja u pamćenje kao rezultat velikog broja ponavljanja? Odgovor je pronađen u primeni takozvanog efekta razdvajanja, koji kaže da što je duži interval između obnavljanja bolji je efekat pamćenja. Na ovaj način veliki broj obnavljanja u kratkom intervalu ima veoma mali uticaj na pamćenje. Jednostavno rečeno, pamćenje koristi efekat razdvajanja i princip uvećanja intervala i da najefikasnije fiskira značajne informacije u mozak. Nakon susretanja događaja, on je trenutno smešten u dugotrajno pamćenje i zaboravljen za nekoliko dana. Ipak, ako se događaj ponovo sretne, pamćenje pretpostavlja povećanu verovatnoću susretanja događaja u budućnosti i uvećava period zadržavanja. Na početku, u period zadržavanja, pamćenje nije osetljivo na više susretanja istog događaja. Samo u kasnijim fazama pamćenje postaje ponovo osetljivo i novo susretanje događaja će delovati kao ponavljanje koje uvećava period zadržavanja i čini pamćenje neosetljivo na dalja bliska susretanja.

Ako neko sumnja u važnost efekta razdvajanja, Wozniak predlaže sledeći primer: Da li se čitalac može setiti imena dame koja je navodno spavala sa većinom poljskih parlamentaraca? Ako je reakcija: Sigurno, da čekaj malo, siguran sam da se sećam ali ... aha! onda se ovo može videti kao primer efekta razdvajanja. Uprkos da je dama dominirala poljskim političkim životom kratki perod vremena, mnogi od nas mogu naći teškim da se setimo njenog imena. Razlog je jednsotavan, stotine ponavljanja u vezi imena dotične dame se desilo u veoma kratkom periodu vremena. Zbog efekta razdvajanja, pamćenje je reagovalo na fenomen više kao na jedno pojavljivanje nego kao na višestruko pojavljivanje. Biološka vrednost takve osobine mozga se može objasniti činjenicom da događaji koji se dešavaju često u kratkom periodu vremena možda ne zaslužuju dragoceni prostor u pamćenju. U suprotnom, veliki broj pojavljivanja u jednoj nedelji bi mogao ostaviti beskorisni trag u pamćenju za ceo život. Da li je zasista neophodno da upamtimo ime promiskuitetne dame? Ne, ... osim ako smo članovi poljskog parlamenta. Koristeći, ponovo, poređenje sa raučunarom, problem izbora namanje važnih delova znanja u procesu zaboravljanja je analogan problemu memorijskih stranica kod virtualne memorije. Kod virtualne memorije, pitanje koji memorijski blok treba odbaciti da bi se maksimizovala verovatnoća da će sledeća referenca na memoriju bude na delu koji se nalazi u RAM-u. Za razliku od operativnih sistema, LRU algoritam (Least Recently Used) ne bi radio dobro za ljudsko pamćenje. Da se koristi LRU, prvo što bi zaboravili su osnove koje su stečene u osnovnoj školi. Dovoljno bi bilo da koristimo kalkulator nekoliko meseci, da odbacimo celu tablicu množenja zbog većeg prioriteta jutarnjeg doručka. Baka koja je umrla pre nekoliko decenija bi bila još jedna žrtva. Definitivno, LRU bi lišio mozak fleksibilnosti i ... humanosti.

Ljudsko pamćenje protiv virtualne memorije u operativnim sistemima

Odmah se nameće pitanje: Ako je biološka optimizacija memorije efikasna za ljude, zašto stručnjaci za operativne sistemime ne dodele osobine pamćenja memorijskim blokovima, i koriste uvećavajuće intervale kombinovane sa efektom razdvajanja u razvoju, recimo, sledeće verzije Windowsa. Ključ za odgovor na to pitanje leži u glavnoj razlici između mozga i operativnog sistema: memorijski blokovi mogu da se učitaju ponovo sa diska, a to ne važi za ljudsko pamćenje. Nećete videti studenta na ispitu da kaže ispitivaču: Čekajte malo, ja sam to upravo zaboravio, i moram da to ponovo učitam sa spoljne memorije. Očigledno, puškica, ili bilo koji drugi vid spoljne memorije može služiti kao prečica za one koji ne žele da opterećuju svoj um pokušajima upamćivanja. Tužno, u čovek-je-čoveku-vuk tempu naše civilizacije, LRU pristup postaje sve više i više primenjivan od strane ljudi. Puškice, sistemi pomoći i enciklopedije igraju veću ulogu nego vežbanje pamćenja. Loši rezultati američkih studenata u verbalnom, analitičkim i logičkim testovima u poređenju sa kinezima, korejcima ili čak i studentima koji dolaze iz istočne Evrope je tužan sporedni efekat dinamične kapitalističke ekonomije koja promovišu plitko LRU obrazovanje i rano trkanje do postignuća po svaku cenu. Da ku ovaj LRU trend loše utiče na SuperMemo? No, kaže Wozniak, pojedinci i vlade su shvatile važnost obrazovanja usmerenog na aktivnosti koje trebaju doživotno modernom čoveku. Pritisak urgentnog se smatra negativnim faktorom ne samo u obrazovanju. Čak i u poslu! Otiđite u kancelariju modernog poslovnog čoveka, verovatno prvog kandidata za srčane probleme prouzrokovanih stresom (posledica LRU razmišljanja i dodele prioriteta), i sve češće ćete naći raznolike maksime usmerene za borbu protiv urgentnosti. Kao potvrda ovih novih trendova, vredno je napomenuti da su poslovni ljudi jedni od glavnih korisnika SuperMemo World.

Dostupnost i stabilnost pamćenja

Došli smo do tačke gde evouciona interpretacija pamćenja indicira da ona radi korišćenjem principa rastućih intervala i efekta razdvajanja. Postoji li neki dokaz za ovo ponašanje pamćenja pored evolucionih spekulacija? U svojoj doktorskoj disertaciji, Wozniak razmatra široko molekularne aspekte pamćenja i prikazao je hipotetički model promena koje se dešavaju na sinapsi tokom procesa učenja. Novi element koji je prikazan u tezi je bila razlika između stabilnosti i dostupnosti tragova pamćenja. Ovo ne može da se koristi kao potvrda validnosti SuperMema zbog jednostavne činjenice da je SuperMemo sam dao osnova za hipotezu. Ipak, sve više molekularnih dokaza izgleda da koincidiraju sa modelom stabilnosti i dostupnosti obezbeđujući, u isto vreme, potvrdu korektnosti pretpostavke koja vodi do SuperMema. U jednostavnim terminima, dostupnost je osobina pamćenja koja određuje nivo efikasnosti sa kojom sinapse mogu okinuti odgovor na stimulans, i na taj način prouzrokovati naučenu akciju. Što je manja dostupnost manje je verovatno da će te se ispravno sećati odgovora na pitanje. Sa druge strane, stabilnost odslikava istoriju prethodnih obnavljanja, i određuje vreme koliko memorijski tragovi mogu biti zadržani. Što je viša stabilnost pamćenja, više vremena će trebati da dostupnost padne na nulti nivo, tj. do nivoa kada se zapamćeni materijal trajno gubi. Prema Wozniaku, kada nešto naučimo po prvi put, mi iskusimo malo povećanje stabilnosti i dostupnosti u sinapsama koje su uključene u kodiranje određenih nadražaj-odgovor asocijaciji. Vremenom, dostupnost rapidno opada, i taj fenomen je ekvivalentan zaboravljanju. U isto vreme, stabilnost pamćenja ostaje na otprilike istom nivou. Ipak, ako obnovimo asocijacuju pre nego što dostupnost padne na nulu, dostupnost ponovo dobija svoju početnu vrednost, dok se stabilnost povećava na novi nivo, značajno viši nego kod prvog učenja. Pre nego što dođe do sledećeg obnavljanja, zbog povećane stabilnosti, dostupnost opada po sporijem tempu, i interval između obnavljanja može biti dosta veći pre nego što dođe do zaboravljanja. Dva druga značajna faktora takođe treba pomenuti: (1) obnavljanje nema moć da uveća stabilnost kada je dostupnost visoka (efekat razdvajanja), (2) nakon zaboravljanja, stabilnost rapidno opada.

Molekularne osnove pamćenja

Kao što je navedeno ranije, razmišljanje o molekularnim mehanizmima pamćenja, nije korištena kao osnova za razvoj SuperMemo. Iako je postojala uzajmna inspiracija, verovatnije je da će model dostupnosti-stabilnosti doprineti razumevanju molekularnog aspekta nego obrnuto. Veza između modela i otkrića u oblasti molekularnog pamćenja možda nije iznenađujuća na prvi pogled. Na kraju krajeva, mnogi istraživači pamćenja se stalno usredsređuju na koncept dostupnosti sinaptičke veze. Koncept stabilnosti je apsolutno novi i nema pomena sličnog fenomena u objavljenim istraživanjima. Ipak, i kratkotrajno pamćenje, kao i komponente dugotranog pamćenja: dostupnost i stabilnost, se lepo uklapaju u dosadašnja istraživanja i modele pamćenja i učenja.

Unutrašnjost SuperMema

Već smo videli da evolucija govori u korist SuperMema, otkrića u polju psihologije se poklapaju sa ovim metodom, i činjenice molekularne biologije i zaključci koji proizlaze iz Wozniakovog modela idu ruku pod ruku. Vreme je da vidimo kako su opisani mehanizmi stavljeni da rade u okviru samog programa. Tokom obnavljanja, SuperMemo iscrtava krivu zaboravljanja za učenika i raspoređuje obnavljanje u trenutku kada zadržavanje, tj. odnos upamćenog znanja, padne ispod unapred definisanog nivoa. Drugim rečima, SuperMemo proverava koliko toga se sećate nakon nedelje i ako se sećate manmje nego što ste želeli, onda vam odredi da obnavljate u intervalima manjim od nedelje. U suprotnom, proverava zadržavanje nakon dužeg vremena i uvećava intervale u skladu sa tim. Mali problem u ovoj jednostavnoj slici dolazi iz činjenice da jedinice koje imaju različitu težinu moraju da se obnavljaju po različitim intervalima, i da se ti intervali povećavaju kako učenje napreduje. Šta više, optimalni interval između obnavljanja mora biti poznat za prosečnu jedinku, i on mora biti korišten pre nego što program sakupi podatke o stvarnom učeniku. Mora da je očigledno da ceo matematički aparat umepan da bi ova mašinerija radila. Sve usvemu, Wozniak kaže da je bilo najmanje 30 dana u njegovom životu kada je ima utisak da je algoritam korišćen u SuperMemu značajno unapređen. Svaki od ovih slučajeva je izgledao kao veliki proboj. Ceo proces razvoja je bio dugi niz pokušaja i greški, testiranja unapređivanja, implementacije novih ideja, itd. Na žalost, ti dobri dani su gotovi. Nije bilo značajnog unapređenja u algoritmu od 1991. Neak uteha može doći iz činjenice da je softver počeo brzo da se razvija obezbeđujući korisnicima nove mogućnosti i rešenja. Može li SuperMemo biti bolji, brži ili efikasniji? Wozniak is pesimistačan u tom pogledu. Bilo koje dalje fino doterivanje algoritma, primena veštačke inteligencije ili neuronskih mreža će biti izgubljeno u šumu interferencije. Ipak, mi ne učimo izolovani od sveta. Kada program rasporedi sledeće obnavljanje za 365 dana, a činjenica je korišćena slučajno ranije, SuperMemo nema načina da sazna o slučajnom prisećanju i izvršiće obnavljanje u zadatom trenutku. To nije optimalno, ali ne može biti popravljeno unapređenjem algoritma. Unapređenje SuperMema sada liči na fino doterivanje radio prijemnika u bučnoj hali za sklapanje kola. Momci iz SuperMemo World su sada manje usredsređeni na nauku. Kako oni gledaju na stvar, posle naučnog pronalaska, došlo je vreme društvo pronađe SuperMemo.

[1995.-te, godinu dana nakon pisanja ovo članka, novi SuperMemo algoritam je razvijen koji obećava da ipak uveća brzinu učenja, naročito u prvim nedeljama obnavljanja. 1996. godine, dalje unapređenje je učinilo algoritam manje osetljivim na prekide u učenju. Krajem 1997. godine, rad je nastavljen na SuperMemu sa neuronskom mrežom]

Teorija i praksa

Korišćenjem jednostavnog matematičkog modela, prema Wozniaku, svako može lako da predvidi kako će proces učenja izgledati u dugoročnoj prespektivi. Jedna od iznenađujućih primedbi, je da osim početnog perioda, brzina učenja ne opada značajno tokom vremena (mogao bi se očekivati rapidan pad tempa primanja znanja zbog nagomilavanja obnavljanja). Druga interesantna činjenica je da čak i pomoću SuperMema, nije verovatno da neko može da ovlada sa više od nekoliko miliona činjenica i brojki koji odgovaraju jedinicama znanja tokom celog života. Prosečna brzina učenja prosečnog učenika je oko 300 items/year/min (tj. može zapamtiti 300 jedinica godišnje ako radi samo jedan minut dnevno).

Ova teoretski predviđena brzina učenja je potvrđena od strane Wozniak i Gorzelańczyk više nego jednom u malim grupama subjekata. Nedavno istraživanje koje je sproveo  SuperMemo World među registrovanim korisnicima u poljskoj, ukazije da je prosečna brzina prijavljena od strane registrovanih korisnika takođe blizu  300 jedinica/god/min, iako postoje značajne individuale razlike (od 50 do 3000 jedinica/god/min), i ekstremne vrednosti moraju biti odbačene zbog pouzdanije slike. Simulacioni eksperimenti zasnovani na Wozniakovom modelu učenja su pokazala da će učenik koji prekine obnavljanje nakon 5-to godišnjeg rada sa SuperMemom verovatno oko 60% naučenog materijala posle prve godine nakon prestanka! [ova cifra je kasnije pokazano preterana] Iako za kraće periode vremena, ova zapanjujuća cifra je potvrđena u praksi. U ovoj tački neko bi se mogao razočarati zbog ranjivosti znanja stečenog pomoću SuperMema, ali gornje cifre takođe da učenje bez SuperMema uopšte i nije učenje.

Možda radi ali ne može biti toliko dobro

Ako je neko ubeđen u validnost onoga što je rečeno o SuperMemu do sada, da li će on ili ona biti ubeđeni da je program savršeni lek za loše pamćenje? Može li SuperMemo uspeti na osobinama nervnog sistema i omogućiti učenje desetak puta brže nego na standardne načine? Ipak, postojale su generacija studenata pokušavajući da pronađu najbolji način učenja, i proboj uporediv sa onim što SuperMemo tvrdi izgleda neverovatno čak i naklonjenom posmatraču sa strane. Wozniak odbacuje malo-je-verovatno argumente i kaže da je više nego jednom otkrio da su SuperMemo pristupi postojali i ranije sa manjim ili većim uspehom. Štaviše, vredi primetiti da SuperMemo možda ne bi video svetlo dana da nije implementiran kao računarski program koji se može lako prenositi među pojedincima. Drugim rečima, mogao je da padne u zaborav kao i prethodni pokušaji da se uvede red u učenje. Mora se imati na umu da je skelet algoritma  SuperMemo bio formulisan 1985, i tek 1987 video veoma sporu ekspanziju u naučnim krugovima Poznanja. Druga prelomna tačka je dostignuta formiranjem SuperMemo World od strane Wozniaka i njegovog kolege sa univerziteta, Krzysztof Biedalaka, trenutno potpredsednika  SuperMemo World-a. Obojica najboljih studenata na univerzitetu, Wozniak je nameravao da studira neuronauke u SAD, Biedalak je želeo da to isto radi na polju veštačke inteligencije. Samo sticajem okolnosti, oni su bačeni u svet preduzimačke nauke. Značajna zasluga  SuperMemo World-a je što su pretočili ideju u praksu, investiranjem mnogo čovek-sati u razvoj softvera, i fokusiranjem na promovisanje ideje potencijalnim korisnicima. U suprotnom, SuperMemo bi bio zauvek ostao ograničen na mali broj njegovih ranih entuzijasta.

Kako je SuperMemo razvijen?

Možda je, u kontekstu ostverni-neostvarni pronalasci, interesantno osvrnuti se na celu priču o SuperMemu od njenih samih početaka. 1982. godine, kada je bio 20-godišnji student molekularne biologije na Univerzitetu Adam Mickiewicz University u Poznanju, Piotr Wozniak, je postao poprilično frustrian svojom nemogućnošću da zadrži novonaučeno znanje u svom mozgu. Ovo se odnosilo na ogroman materijal vezan za biohemiju, fiziologiju, hemiju i engleski, kojima je potrebno ovladati da bi neko imao uspešnu karijeru u molekularnoj biologiju. Jedan od glavnih motiva da se dodirne problem na sistematičan način je jednostavni proračun koji je napravio Wozniak, i kojim je pokazano da će sa radom na Engleskom jeziku standardnim metodima biti potrebno 120 godina da ovlada potrebnim rečnikom. Ovo nije samo usmerilo Wozniaka da radi na metodima učenja, nego i ga je pretvorilo i u zagovornika ideje jednog jezika za sve ljude (imajući na umu vreme i novac koji se koristi širom zemljine kugle na prevođenje i učenje jezika). U početku, Wozniak je održavao gomile beležaka sa činjenicama i brojkama koje bi želeo da zapamti. Nije trebalo mnogo vremena da otkrije da zaboravljanje zahteva česta obnavljanja i sistematičan pristup da bi se upravljalo svom novo upamćenom znanju. Wozniak je pokušao da izmeri zadržavanje znanja nakon različitih intervala između obnavljanja, i 1985 formulisao prvi nacrt SuperMema, koji još nije zahtevao računar. Do 1987, Wozniak je, tada student druge godine računarstva, bio poprilično zapanjen efikasnošću svog metoda i odlučio je da ga implementira kao računarski program. Ispostavilo se da je efikasnost programa išla dalje nego što je bilo očekivano. Ovo je pokrenulo uzbudljivu naučnu saradnju između Wozniak i njegovih kolega sa Tehnološkog univerziteta i Univerziteta Adam Mickiewicz. Na desetine studenata sa njegove katedre su poslužili kao zamorčići i memorisali hiljade jedinica obezbeđujući konstantan dotok podataka i kritične povratne informacije. Dr Gorzelańczyk sa Medicinske akademije je mnogo pomogao u formulisanju molekularnog modela formiranja pamćenja i modelovanja fenomena koji se dešavaju u sinapsi. Dr Makalowski sa Katedre za biopolimernu biohemiju je doprineo analizi evolucionih aspekata optimizacije pamćenja (NB: on je bio i onaj koji je predložio registraciju SuperMema za Software Evrope). Janusz Murakowski, magistar fizičkih nauka, trenutno pohađa doktorske studije na University of Delaware, je pomogao Wozniak da reši matematičke probleme u vezi modela učenja sa prekidima i simalcije jonskih tokova tokom prenosa akcionih potencijala u nervnim ćelijama . Desetak budućih akademskih nastavnika, sa Prof. Zbigniew Kierzkowskim je na početku pomoglo u dizajniranju svog programa sa jednim ciljem: kombinovanje svih aspekata SuperMemo u jednu celovitu teoriju koje će zaokružiti molekularne, evolucione, bihejvioralne, psihološke pa čak i socijalne aspekte SuperMema. Wozniak koji tvrdi da je otkrio, u najmanju ruku, nekoliko važnih i nikad objavljenih osobina pamćenja, nameravao je da utvrdi svoju teoriju sticanjem doktorata neuronskih nauka u SAD. Mnogi sati diskusije sa Krzysztof Biedalak, magistrom računarskih nauka, ubedilo ih je da obojica pokušaju drugi put: da pokušaju da ostvare viziju obezbeđivanjem SuperMema učenicima širom sveta.

Epilog

Kada sam pitao Wozniaka da li su njegovi modeli, poput modela dostupnosi i stabilnosti, modela optimalnog razmaka između obnavljanja, itd. potvrđeni od strane drugih istraživača u polju pamćenja i učenja, Nisam dobio nedvosmileno potvrdan odgovor. Sve u svemu, Wozniak kaže, da je suština njegove metodologije ugrađene u SuperMemo bila objavljena u širom sveta u naučnom časopisu1992 (Acta Neurobiologiae Experimentalis), i sva njegova otkrića se zasnivaju na modelu optimalnog razmaka između obnavljanja. Zašto je on čekao toliko dugo da objavljivanjem teorije u značajnom časopisu? Prema Wozniaku, sve do 1990, on je prvo pokušavao da objavi rezultate ranih eksperimenata o intervalima između obnavljanja u nekoliku časopisa, uključujući i najpoznatiji Memory and Cognition. Ipak, urednici, iako su hvalili novi pristup izučavanja pamćenja, konstanto su ga prebacivali sa časopisa na časopis tvrdeći da se njegov rad ne poklapa sa njihovom ciljnom grupom. Oni u vezi psihologije su se žalili na uvođenje računarskih algoritama, dok oni bliži matematici nisu želeli da viden da njihov časopis recenzira poslednju literaturu u vezi efektu razdvajanja. Obe ove komponente su, ipak, centralni za SuperMemo. Veliki deo skepticizma je generisan regularnošću pronalaska. Wozniak kaže: eksperimentalni podaci su izgledali suviše dobri da bi bili istiniti; kao da su bili štimovani za rad.

Sve u svemu, možete verovati Wozniaku i isprobati SuperMemo, ili čekati mesece ili godine pre njegovog pravog naučnog priznanja. U međuvremenu, marketinški tim SuperMemo World-a je pun optimizma: dovoljno je da pitate korisnike SuperMema, četrdeset hiljada njih samo u Poljskoj, kako metod radi u njihovim obrazovnim nastojanjima. Opšte mišljenje je više nego entuzijastičko. SuperMemo jednostavno radi i nije potrebno da to dokazujemo našim korisnicima.

U upitniku koji dobijaju u SuperMemo World-u, kada su upitani šta najviše vole u programu, korisnici SuperMema najviše ukazuju na njegovu efikasnost. Softver je možda OK, ali ono što se zaista broji su rezultati u učenju. Šta je sa primedbama? Korisnici nisu zadovoljni ovim ili onim, najčešća primedba je da čak i u Poljskoj, SuperMemo uvek prvo izlazi u na engleskom. Ipak, ne postoji neki prigovor koji je dominantan. Definitivno, niko ne dovodi u sumnju činjenicu da pomoću SuperMema neko može da uči brže i da nikada ne brine o zaboravljanju. Uzimajući ovu optimističku sliku, neko se može zapitati zašto SuperMemo već nije prodat u milionima kopija širom sveta. Marczello Georgiew, Direktor marketinga u SuperMemo World je podsetio na poblem Grahama Bela koje je iskusio pokušavajući da uvede svoju čudnu napravu za razgovor preko žice ili kako su pesimistička predviđanja imali industrijski futurolozi u vezi širenja mehaničkog konja koji zagađuje vazduh. I dodaje samopouzdano: Wozniaku je rebalo 10 godina da pretvori potrebu u pronalazak, dajte nam pola tog vremena i pretvorićemo njegov proizvod u globalnu potrebu.